Svi pisci pocinju ovako...

    Kad me ne budeš više čitao tajno, umesto Dnevnih Novina. Kad počneš da skrivaš onaj trougao pod vratom, u koji sam, na tvoj Poziv, ulazila. Kad odlelečem sva tvoja Svlačenja i Oblačenja. Zanavek zatamnim onaj snop svetla koji te je budio. Zaboravim narcise u Bolničkom Oknu. I Bunilo.

    Kad svem' tvom prestanem da nadevam imena. Kad se postidim svakog Velikog Slova. Kad ne budeš više sa tuđih kapija skupljao moje filozofske skripte. Moje citate. Moje Besmislenosti. 

    Kad naučiš koliko su anđeli namćorasti i srditi. Da pešače. Nose čizme od Moje Kože. Glancaju moje pore. Boje moje tkivo.

    Kad sve što pročitaš, skriješ, zatamniš...

    Sve što imenuješ, prikupiš i naučiš...

    Ostane tebi u Nasledstvo...

     Ja ću već pešačiti u anđeoskim Čizmama.

    Skrojenim od nekog Prevarenog Stvora!

        Idi i pogledaj!

       Videćeš Seni. Ostatak mene. Moj Sunovrat. I pridizanje. Videćeš Raskršće. Pogrešan put. I sebe bosonogog na njemu...

       Videćeš svoju Kob. Sećanje na Kišu. I Potop koji nisam primetila. Potpuno zaneta tvojim Rukavom...

      Idi! Idi i pogledaj!

     Sve te očekuje u tom Odrazu.

     I Pitanje koje me probudilo... Oh, Bože! I Odgovor... Koji drugačiji i nije mogao biti!

     Nekoliko Izmišljenih Kvadrata sreće... Na staklu oslikan Oltar. I dalmatinska Nošnja.

     Sve ćeš videti gledajući svoj Lepi Lik.

     Samo čoveka nećeš...

     I uzalud ćeš ga tražiti!

      Aragon je češće sebe bojio u Crveno, nego mene učio francuskom jeziku. Češće je sanjao Utopiju, nego sa mnom hodao poljima. Pod njegovim ležajem skupljala sam odbačene Poetične Sitnice. Luj je omamljen gledao Novi Svetski Poredak... Nije primetio da mu fale... 

      Gurala sam one Sitnice pod nokte i opraštala mu Rasejanost.

      Sad me opkolila Šansona koju ne razumem.

      Ne čujem lekcije Lošeg Učitelja u njoj. Nema sećanja na Vernu Stolicu, ni verse o Otpadniku Orkana, ni metafore o Nesrećnom Ogledalu...

      I tebe će zbuniti uskoro...

      Dan će ti, a to ne smem da ti kažem, mirisati na kap Onog Parfema.

      Pomislićeš na Rivijeru, a nećeš znati zašto.

      Srešćemo se pred Aragonovim vratima ti i ja.

      Onda...

      Kad u Nemilosti iste Šansone...

      Budeš vrlo francuski zaljubljen u mene.

         Na Trgu Odvažnosti, gde se svi prodajemo, gde se takmiče Delije, gde se nadigravaju, nadmudruju, gde se nadlepšavaju i nadpevavaju... Gde čekaju dobrog Kupca... Gde im zveckaju ukrasi na ramenima, gde im koža miriše na ružino ulje... Gde nijedna Cena nije dovoljno visoka...

       Na tom Trgu, ti si Nas prodao za običan Pepeo!

      Dok smo, tako Uniženi i Okovani, hodali Pustinjama, šaputao si o dragom kamenju. O sjaju... I presijavanju... I veštini Trgovaca... Koji od Rubina prave Crveni Pepeo!

      Od Nemilosrdnog Despota pred kog su nas izveli, Zagonetkama otkupljujem svoju Slobodu.

     Sve misleći na Tebe pitam ga: Šta je Bezvredno, a umireš bez Njega? Šta je Besmisleno, a važnije ti je od sopstvene Krvi? Šta je Premalo, a prepolovi te? Šta je Rugobno, a ti ga ulepšavaš?

      Despot se zabavlja...

      A ja se, u toj poslednjoj Borbi, pred njim, opraštam od Tebe.

     Pepeo je samo Pepeo...

     I kad liči na Rubin.

     Vredim više od toga...

     To su me one Delije naučile!

      Njen prozor nema Pogled. Jednoj Dami ne priliči da je vide kako iščekuje.

     Na Balkonu, dovoljno visokom da sakrije Uprte Oči, jede prezrelo voće i prepravlja mašnu na bluzi. Sluša vesti o Nepoznatim Gradovima i ponekad uzdahne...

     Tako damski...

     Iz sobe je, vrlo uspešno, obrisala Miris... Jedna dama se ne sme umrsiti u Uspomenu.

     Servira urme pred sebe, pročita onaj Stih O Ponosu i sklopi Dlanove... Dama uvek zna gde da pronađe Verovanje.

    U noći, od kose napravi Pletenicu. Prozor ne otvara. Jednoj Dami ne priliči da naslute kako osluškuje.

    Između grudi, gde si ti spuštao Kapke, sad nosi Neprobojni Medaljon.

    Ni obe šake da položiš na njega, ne bi ga pomerio odatle...

    Jedna Dama ti to nikad ne bi dozvolila!

           Kada sam mu pokucala na Vrata, Onaj Koji Se Smeši dotrčao je sa Bala. Gde su svi, pričao mi je, nosili Zelene Kapute. Pili Čaj Slatkog Ukusa. I razgovarali o Pronicljivosti...

           Sve je izmislio da me razveseli, mislila sam... Iako nista o Bezbrižnosti nisam znala.

          Posle mi neku Palatu pokazao. Hlad u kom se najlakše ispoveda. Planinu sa koje, i to mi je pričao, sve izgleda Odavno Prošlo...

          I to je izmislio, mislila sam... Iako ništa o Pogledu Sa Visine nisam znala.   

         U njenu me kuću uveo. Ime joj bilo Joria. O njenom mi sinu pričao. O Belim Gostima koji su mu, Bolnom, došli. Kojima se nasmešio. 

         I sa kojima se i sam vazneo.

        A Joria, gledajući za njim, oslepela...

        Na pragu njene kuće, poverujem Onome Koji Se Smeši...

        Ogrnem Zeleni Kaput. Otrčim na Bal.

        Gde će, sanjam, Žalost izgledati Odavno Prošla...

        Iako sam o Njoj sve znala.

     Nedeljom, u zoru, Ribari su isplovljavali u oluju. Nedeljom sam strepela za njihove živote, celivajući tvoja kolena. Nedeljom sam drhtala i od tvoje kože pravila Ukosnice za sebe.

    Nedeljom si ti izgovarao onu Molitvu o Odlasku. Gluva, od tvojih sam kostiju klesala Davida i stavljala ga pred tebe. Da vidiš šta si mi... Bežeći, uplitao si mu se u Kovrdžu. Padao. Puzeći odlazio.

    Brodove više ne ispraćam. Te Sumanute Ribare sahranjujem. Svakom od njih stavim u džep po jedan komadić one Nedeljne Skulpture.

    Svaki od njih nosi deo tvoje Kosti... 

    Tako će moj David otići na dno... Tamo gde si se i ti, pobrkavši sve pravce, udavio.

    Kada se suočiš sa njim, znaćeš...

    I pružiti ruke ka površini, misleći da me vidiš.

    To neću biti ja, Umetnosti moja...

    Samo neki Spokojan Lik koji dočekuje Ribarske Barke...

    I premeće među prstima beli kamenčić...

    Nalik na Kost!