Svi pisci pocinju ovako...

           Kada sam mu pokucala na Vrata, Onaj Koji Se Smeši dotrčao je sa Bala. Gde su svi, pričao mi je, nosili Zelene Kapute. Pili Čaj Slatkog Ukusa. I razgovarali o Pronicljivosti...

           Sve je izmislio da me razveseli, mislila sam... Iako nista o Bezbrižnosti nisam znala.

          Posle mi neku Palatu pokazao. Hlad u kom se najlakše ispoveda. Planinu sa koje, i to mi je pričao, sve izgleda Odavno Prošlo...

          I to je izmislio, mislila sam... Iako ništa o Pogledu Sa Visine nisam znala.   

         U njenu me kuću uveo. Ime joj bilo Joria. O njenom mi sinu pričao. O Belim Gostima koji su mu, Bolnom, došli. Kojima se nasmešio. 

         I sa kojima se i sam vazneo.

        A Joria, gledajući za njim, oslepela...

        Na pragu njene kuće, poverujem Onome Koji Se Smeši...

        Ogrnem Zeleni Kaput. Otrčim na Bal.

        Gde će, sanjam, Žalost izgledati Odavno Prošla...

        Iako sam o Njoj sve znala.