Svi pisci pocinju ovako...

      Njen prozor nema Pogled. Jednoj Dami ne priliči da je vide kako iščekuje.

     Na Balkonu, dovoljno visokom da sakrije Uprte Oči, jede prezrelo voće i prepravlja mašnu na bluzi. Sluša vesti o Nepoznatim Gradovima i ponekad uzdahne...

     Tako damski...

     Iz sobe je, vrlo uspešno, obrisala Miris... Jedna dama se ne sme umrsiti u Uspomenu.

     Servira urme pred sebe, pročita onaj Stih O Ponosu i sklopi Dlanove... Dama uvek zna gde da pronađe Verovanje.

    U noći, od kose napravi Pletenicu. Prozor ne otvara. Jednoj Dami ne priliči da naslute kako osluškuje.

    Između grudi, gde si ti spuštao Kapke, sad nosi Neprobojni Medaljon.

    Ni obe šake da položiš na njega, ne bi ga pomerio odatle...

    Jedna Dama ti to nikad ne bi dozvolila!