Svi pisci pocinju ovako...

      Aragon je češće sebe bojio u Crveno, nego mene učio francuskom jeziku. Češće je sanjao Utopiju, nego sa mnom hodao poljima. Pod njegovim ležajem skupljala sam odbačene Poetične Sitnice. Luj je omamljen gledao Novi Svetski Poredak... Nije primetio da mu fale... 

      Gurala sam one Sitnice pod nokte i opraštala mu Rasejanost.

      Sad me opkolila Šansona koju ne razumem.

      Ne čujem lekcije Lošeg Učitelja u njoj. Nema sećanja na Vernu Stolicu, ni verse o Otpadniku Orkana, ni metafore o Nesrećnom Ogledalu...

      I tebe će zbuniti uskoro...

      Dan će ti, a to ne smem da ti kažem, mirisati na kap Onog Parfema.

      Pomislićeš na Rivijeru, a nećeš znati zašto.

      Srešćemo se pred Aragonovim vratima ti i ja.

      Onda...

      Kad u Nemilosti iste Šansone...

      Budeš vrlo francuski zaljubljen u mene.