O Uplašenosti....
Sve se uvek vrati. I kad ne čekaš.
Sve dođe. Gde god da si.
Bolesničke postelje... I neminovnosti. Sve ljutnje i grcaji. Samo otvore vrata. I ti ih uvek pustiš da žive s tobom. Spremiš im konak. I podgreješ svoju Usamljeničku večeru.
Umor i razdiranje. Ono mesto u sećanju. Vazda najvažnije. Tvoja određenost tim ostankom po njihovom odlasku. Svemu tome napraviš mesta na svom jastuku, kad- tad. Da čuješ kako ti diše u obraze. Da je tu. Verni ljubavnik koji te čeka otvorenih očiju.
Ostavljenost. I nesnalaženje. Svečani izgled lica koji prisvojiš. Lažni glamur pri ćaskanjima. Sve zajedno. Presretne te. Znaš da će te usporiti i podmetnuti nogu u svom sadističkom smislu za zabavno. A ti se, ipak, ne opireš. I hodaš skupa sa svime što te razdire.
Potpuno pomireno...
Kao da hodaš sa samim sobom!
Perfektno!
Autor antistresna — 31 Jul 2009, 21:20
teško je sam sa sobom hodati. sebi oprostiti, sa sobom se pomiriti.
ali... ko uspeh postigne laganim, vedrim korakom napred pohrli
Prijatno!*
Autor domacica — 31 Jul 2009, 19:28
Retko pišeš, a znaš da volim tvoj stil i tvoja razmišljanja...
Autor sanjarenja56 — 31 Jul 2009, 17:46
Ja pozdravljam sve tri, dobrodosle sve, i slozicu se sa Donninim komentarom od prve do poslednje reci.
Autor casper — 31 Jul 2009, 15:08
I naučiš tako da hodaš samo kao da se ništa ne dešava, samo naizgled prisutna.
Jako poznato:)
Autor donna — 31 Jul 2009, 14:30
dobrodosla - ponovo !
hvala za predivan text..... pisi cesce, molim te.... :)
pozdravljam te mnogo!
Autor nastasja — 31 Jul 2009, 14:24