O Uplašenosti....
Sve se uvek vrati. I kad ne čekaš.
Sve dođe. Gde god da si.
Bolesničke postelje... I neminovnosti. Sve ljutnje i grcaji. Samo otvore vrata. I ti ih uvek pustiš da žive s tobom. Spremiš im konak. I podgreješ svoju Usamljeničku večeru.
Umor i razdiranje. Ono mesto u sećanju. Vazda najvažnije. Tvoja određenost tim ostankom po njihovom odlasku. Svemu tome napraviš mesta na svom jastuku, kad- tad. Da čuješ kako ti diše u obraze. Da je tu. Verni ljubavnik koji te čeka otvorenih očiju.
Ostavljenost. I nesnalaženje. Svečani izgled lica koji prisvojiš. Lažni glamur pri ćaskanjima. Sve zajedno. Presretne te. Znaš da će te usporiti i podmetnuti nogu u svom sadističkom smislu za zabavno. A ti se, ipak, ne opireš. I hodaš skupa sa svime što te razdire.
Potpuno pomireno...
Kao da hodaš sa samim sobom!
