O Starim Dugovima...
Pričaću Jeleni o Snazi... Hoću, rešila sam! Pomenuću i Volju... Ako ostane reči, objasniću joj i ono za Prkos... U novčanik ću joj sakriti ime Skloništa, ne trebalo joj... Što da je štedim?! Neka sazna i o Sudarima Nesuđenih... O Lovu! O Toploti Lomače... Svrabu Poruge... Sve što znam, pripašće njoj...
Biće Nevreme, sasvim sigurno! Pas'je Doba... Pustoš! Ali je uvek tako sa Suočenjima... Jednom se svi moramo usuditi... I zakoračiti... U Najvažniji Marš!
Neko nas mora odgurnuti... Poželeti Neodustajanje! I neko vreme ostati uz nas... Bude li morao da nas dočeka na ruke... Bude li pretežak taj Strojev Korak... Koji nam, oslabljenim, život spašava!
Tako ću i ja, nju, odanu, uputiti... Zadužila me je!
Čim malo ojača, čim zavoli svoje puteve, radiću što i uvek...
Ulaziti u najgušće magle i pipati...
Tebe da nađem!
Lepo
Autor andrijana — 03 Okt 2008, 22:31
uvijek napišeš tako da se zamislim.
Jake, snažne riječi nanižeš, kao perle.
I ne znam da li svaki puta razumijem, možda samo tebi znane riječi koje pišeš, ali me dojme.
A njima, našim malima mora se pričati o snazi, volji. I sklonište im dati.
Autor donna — 03 Okt 2008, 18:09
Sve reci sem jedne su suvisne - prelepo.
Autor altamoda — 03 Okt 2008, 17:10