o Naučenom...
Kad me ne budeš više čitao tajno, umesto Dnevnih Novina. Kad počneš da skrivaš onaj trougao pod vratom, u koji sam, na tvoj Poziv, ulazila. Kad odlelečem sva tvoja Svlačenja i Oblačenja. Zanavek zatamnim onaj snop svetla koji te je budio. Zaboravim narcise u Bolničkom Oknu. I Bunilo.
Kad svem' tvom prestanem da nadevam imena. Kad se postidim svakog Velikog Slova. Kad ne budeš više sa tuđih kapija skupljao moje filozofske skripte. Moje citate. Moje Besmislenosti.
Kad naučiš koliko su anđeli namćorasti i srditi. Da pešače. Nose čizme od Moje Kože. Glancaju moje pore. Boje moje tkivo.
Kad sve što pročitaš, skriješ, zatamniš...
Sve što imenuješ, prikupiš i naučiš...
Ostane tebi u Nasledstvo...
Ja ću već pešačiti u anđeoskim Čizmama.
Skrojenim od nekog Prevarenog Stvora!
sjajno! no words....
Autor nastasja — 29 Jul 2008, 21:31
Jednostavno me bez riječi ostaviš, svaki puta.
I da, ostane nasledstvo. Doživotna tapija nad emocijama, sjećanjima, detaljima.
Autor donna — 29 Jul 2008, 13:51
neverovatna je tvoja moć. svaka reč je uvek druge boje i drugog mirisa. ali uvek prelepa.
Prijatno!*
Autor domacica — 29 Jul 2008, 10:46