Svi pisci pocinju ovako...

     Nedeljom, u zoru, Ribari su isplovljavali u oluju. Nedeljom sam strepela za njihove živote, celivajući tvoja kolena. Nedeljom sam drhtala i od tvoje kože pravila Ukosnice za sebe.

    Nedeljom si ti izgovarao onu Molitvu o Odlasku. Gluva, od tvojih sam kostiju klesala Davida i stavljala ga pred tebe. Da vidiš šta si mi... Bežeći, uplitao si mu se u Kovrdžu. Padao. Puzeći odlazio.

    Brodove više ne ispraćam. Te Sumanute Ribare sahranjujem. Svakom od njih stavim u džep po jedan komadić one Nedeljne Skulpture.

    Svaki od njih nosi deo tvoje Kosti... 

    Tako će moj David otići na dno... Tamo gde si se i ti, pobrkavši sve pravce, udavio.

    Kada se suočiš sa njim, znaćeš...

    I pružiti ruke ka površini, misleći da me vidiš.

    To neću biti ja, Umetnosti moja...

    Samo neki Spokojan Lik koji dočekuje Ribarske Barke...

    I premeće među prstima beli kamenčić...

    Nalik na Kost!