Svi pisci pocinju ovako...

    Kad me ne budeš više čitao tajno, umesto Dnevnih Novina. Kad počneš da skrivaš onaj trougao pod vratom, u koji sam, na tvoj Poziv, ulazila. Kad odlelečem sva tvoja Svlačenja i Oblačenja. Zanavek zatamnim onaj snop svetla koji te je budio. Zaboravim narcise u Bolničkom Oknu. I Bunilo.

    Kad svem' tvom prestanem da nadevam imena. Kad se postidim svakog Velikog Slova. Kad ne budeš više sa tuđih kapija skupljao moje filozofske skripte. Moje citate. Moje Besmislenosti. 

    Kad naučiš koliko su anđeli namćorasti i srditi. Da pešače. Nose čizme od Moje Kože. Glancaju moje pore. Boje moje tkivo.

    Kad sve što pročitaš, skriješ, zatamniš...

    Sve što imenuješ, prikupiš i naučiš...

    Ostane tebi u Nasledstvo...

     Ja ću već pešačiti u anđeoskim Čizmama.

    Skrojenim od nekog Prevarenog Stvora!

        Idi i pogledaj!

       Videćeš Seni. Ostatak mene. Moj Sunovrat. I pridizanje. Videćeš Raskršće. Pogrešan put. I sebe bosonogog na njemu...

       Videćeš svoju Kob. Sećanje na Kišu. I Potop koji nisam primetila. Potpuno zaneta tvojim Rukavom...

      Idi! Idi i pogledaj!

     Sve te očekuje u tom Odrazu.

     I Pitanje koje me probudilo... Oh, Bože! I Odgovor... Koji drugačiji i nije mogao biti!

     Nekoliko Izmišljenih Kvadrata sreće... Na staklu oslikan Oltar. I dalmatinska Nošnja.

     Sve ćeš videti gledajući svoj Lepi Lik.

     Samo čoveka nećeš...

     I uzalud ćeš ga tražiti!

      Aragon je češće sebe bojio u Crveno, nego mene učio francuskom jeziku. Češće je sanjao Utopiju, nego sa mnom hodao poljima. Pod njegovim ležajem skupljala sam odbačene Poetične Sitnice. Luj je omamljen gledao Novi Svetski Poredak... Nije primetio da mu fale... 

      Gurala sam one Sitnice pod nokte i opraštala mu Rasejanost.

      Sad me opkolila Šansona koju ne razumem.

      Ne čujem lekcije Lošeg Učitelja u njoj. Nema sećanja na Vernu Stolicu, ni verse o Otpadniku Orkana, ni metafore o Nesrećnom Ogledalu...

      I tebe će zbuniti uskoro...

      Dan će ti, a to ne smem da ti kažem, mirisati na kap Onog Parfema.

      Pomislićeš na Rivijeru, a nećeš znati zašto.

      Srešćemo se pred Aragonovim vratima ti i ja.

      Onda...

      Kad u Nemilosti iste Šansone...

      Budeš vrlo francuski zaljubljen u mene.

         Na Trgu Odvažnosti, gde se svi prodajemo, gde se takmiče Delije, gde se nadigravaju, nadmudruju, gde se nadlepšavaju i nadpevavaju... Gde čekaju dobrog Kupca... Gde im zveckaju ukrasi na ramenima, gde im koža miriše na ružino ulje... Gde nijedna Cena nije dovoljno visoka...

       Na tom Trgu, ti si Nas prodao za običan Pepeo!

      Dok smo, tako Uniženi i Okovani, hodali Pustinjama, šaputao si o dragom kamenju. O sjaju... I presijavanju... I veštini Trgovaca... Koji od Rubina prave Crveni Pepeo!

      Od Nemilosrdnog Despota pred kog su nas izveli, Zagonetkama otkupljujem svoju Slobodu.

     Sve misleći na Tebe pitam ga: Šta je Bezvredno, a umireš bez Njega? Šta je Besmisleno, a važnije ti je od sopstvene Krvi? Šta je Premalo, a prepolovi te? Šta je Rugobno, a ti ga ulepšavaš?

      Despot se zabavlja...

      A ja se, u toj poslednjoj Borbi, pred njim, opraštam od Tebe.

     Pepeo je samo Pepeo...

     I kad liči na Rubin.

     Vredim više od toga...

     To su me one Delije naučile!

      Njen prozor nema Pogled. Jednoj Dami ne priliči da je vide kako iščekuje.

     Na Balkonu, dovoljno visokom da sakrije Uprte Oči, jede prezrelo voće i prepravlja mašnu na bluzi. Sluša vesti o Nepoznatim Gradovima i ponekad uzdahne...

     Tako damski...

     Iz sobe je, vrlo uspešno, obrisala Miris... Jedna dama se ne sme umrsiti u Uspomenu.

     Servira urme pred sebe, pročita onaj Stih O Ponosu i sklopi Dlanove... Dama uvek zna gde da pronađe Verovanje.

    U noći, od kose napravi Pletenicu. Prozor ne otvara. Jednoj Dami ne priliči da naslute kako osluškuje.

    Između grudi, gde si ti spuštao Kapke, sad nosi Neprobojni Medaljon.

    Ni obe šake da položiš na njega, ne bi ga pomerio odatle...

    Jedna Dama ti to nikad ne bi dozvolila!

           Kada sam mu pokucala na Vrata, Onaj Koji Se Smeši dotrčao je sa Bala. Gde su svi, pričao mi je, nosili Zelene Kapute. Pili Čaj Slatkog Ukusa. I razgovarali o Pronicljivosti...

           Sve je izmislio da me razveseli, mislila sam... Iako nista o Bezbrižnosti nisam znala.

          Posle mi neku Palatu pokazao. Hlad u kom se najlakše ispoveda. Planinu sa koje, i to mi je pričao, sve izgleda Odavno Prošlo...

          I to je izmislio, mislila sam... Iako ništa o Pogledu Sa Visine nisam znala.   

         U njenu me kuću uveo. Ime joj bilo Joria. O njenom mi sinu pričao. O Belim Gostima koji su mu, Bolnom, došli. Kojima se nasmešio. 

         I sa kojima se i sam vazneo.

        A Joria, gledajući za njim, oslepela...

        Na pragu njene kuće, poverujem Onome Koji Se Smeši...

        Ogrnem Zeleni Kaput. Otrčim na Bal.

        Gde će, sanjam, Žalost izgledati Odavno Prošla...

        Iako sam o Njoj sve znala.

     Nedeljom, u zoru, Ribari su isplovljavali u oluju. Nedeljom sam strepela za njihove živote, celivajući tvoja kolena. Nedeljom sam drhtala i od tvoje kože pravila Ukosnice za sebe.

    Nedeljom si ti izgovarao onu Molitvu o Odlasku. Gluva, od tvojih sam kostiju klesala Davida i stavljala ga pred tebe. Da vidiš šta si mi... Bežeći, uplitao si mu se u Kovrdžu. Padao. Puzeći odlazio.

    Brodove više ne ispraćam. Te Sumanute Ribare sahranjujem. Svakom od njih stavim u džep po jedan komadić one Nedeljne Skulpture.

    Svaki od njih nosi deo tvoje Kosti... 

    Tako će moj David otići na dno... Tamo gde si se i ti, pobrkavši sve pravce, udavio.

    Kada se suočiš sa njim, znaćeš...

    I pružiti ruke ka površini, misleći da me vidiš.

    To neću biti ja, Umetnosti moja...

    Samo neki Spokojan Lik koji dočekuje Ribarske Barke...

    I premeće među prstima beli kamenčić...

    Nalik na Kost!

            Postoji Prvi Put.

            Da se zakuneš. Da slažeš. Da ostaviš. Da prevariš. Da zaboraviš. Da likuješ. Da obmaneš. Da izneveriš. Da prodaš. Da opsuješ. Da ne voliš. Prvi put da izdaš. Da odaš. Prvi put da zgaziš. Da razbiješ. Da ćutiš. Prvi put da ne gledaš u oči. Da pobegneš. Da se sakriješ.

         Prvi put da se ne suočiš. Prvi put da odustaneš. Da se predaš. I da nekog predaš. Postoji prvi put da uništiš. Da srušiš. I srušeno spališ... I spaljeno raspeš... I rasuto preboliš... Postoji taj prvi put kad nestaneš. Kad odabereš Lakše. Kad zamrziš Teže. Prvi put kad uzmeš Gore. A od Dobrog načiniš Najgore.

        Ima taj Prvi Put za sve.

       I da se otvori Skriveni Džep. I da se raspe sadržaj te Tajne Pandorine Kutijce...

      I da ti stigne pismo. I mala Ikona u njemu. I slika. I Svadbeni Ples...

      Postoji prvi put kad otvaraš pismo. I kad otvaraš Prozor. I prislanjaš sliku čelu. I praviš joj novo Sklonište.

      Postoji Prvi Put za sve.

      Da nemaš mira.

     Da hodaš noću. Da mi prođeš kraj kuće.

     Prvi Put da vidiš Mrak.

     I shvatiš, umoran od Dugog Hoda, da Postoji Prvi Put i za mene.

    Kad spavam bez Snova O Tebi!

         Samo je više nikada ne traži! Ta Kolekcionarka Geografskih Karata odlutala je na one Peščane Dine... Kojima ti je pretila... Sa kojih te ostavlja svakog minuta sve više... Sa kojih gleda Rusiju... I na kojima sa svake Mape briše ono malo Selo... I onu sobu, naročito... 

   Gde ti se prodala bez cenjkanja. Za nisku Jeftinih Bisera... Gde su je neke Mostarske Kiše uznemiravale, pa ti se sakrivala pod pazuhom... Gde ti je još pre dolaska spremala poklone od Čipke i Belila... Gde je Gladna i Žedna to poznanstvo Brakom nazvala... Gde je u snu čula Sevdalinku... Gde je malo gatala, ženski sujeverno... 

   Na Mape, umesto Sela (i one sobe, naročito), stavlja Ogledalo... Ako ikada potraži Putokaz do tamo... Ako ponovo pomisliš da je venčaš... Ako te čuje da jecaš... Ako pođe nazad...

  Da umesto Sreće vidi sebe... Sada!

  Da ti, ako joj priđeš, baci u lice sve Geografske Karte,sve Jeftine Bisere, sve Prepričane Kiše, sve Odbačene Čipke... Sve Jednom Odsanjane Sevdalinke! Da bude veća od Rusije pred sobom!

  I da ti više nikada ne oprosti...

  Isto onako... Ženski sujeverno.

          Ja sam Vojskovođa... I to znaš.

          Ratove objavljujem sebi. Suludo hrabra, uvek jurišam na čelu same sebe u jurišu na samu sebe. Neprijatelja dobro poznajem. Moje su taktike nepogrešive... Bitke traju dugo, nekad i godinama. Vojnici u meni stare i vojske se u meni smenjuju... Napadam na njih svojim Mačem...

        Bivam ranjavana. Dobro poznajem Izlečenje...

       Bivam ubijena. Ispalim plotune za sebe, trupe u meni spuste pogled ka zemlji, Vojskovođa sklopi oči... Poznajem i Vaskrsenja. Na istom Bojnom Polju u meni...  

      Dok stajem na noge, već čekam sebe, da zadam sebi udarac i da se odbranim od njega...  

      Odličja za Hrabrost gubim u Borbi... Ostaju u blatu i gaze ih moje armije...

      Svaki vojnik u meni zaveštao mi je Srce.

      Svaki se pred mojim Šatorom duboko nakloni...

      Nijedan ne naslućuje.

      Da je Vojskovođa poražen pred običnom Izdajicom...

      Da se predao.

      I da od svoje jastučnice svake noći šije belu zastavu!  

     Prijatelj otvori vrata... Nasmeši se...Kaže da je ne poznaje i oko vrata joj stavi ogrlicu. Na ogrlici kamen težak kao Noć Poniženog... Kako da mu kaže da je ubila? Onu kojoj je ogrlica bila namenjena... Kako da mu kaže da je ne dočekuje? Da se svuda izgubila i da je na puno mesta, kao i svi Neživi...

   Stoji pred njim, a u istom trenu sedi sklupčana u nekoj Krojačkoj Radionici u onoj Nedovršenoj Haljini...

   Žvaću karamele, a ona mu u nekoj Tajnoj Antikvarnici kupuje knjigu...

   Sluša šta čita, a već je u prvom redu njegovog Ostvarenog Sna...

   Trenutak joj se uplete u kosu... Nalik mnogima...Davnim, dok je još živela...

   Ubistvo prećuti. Volela bi da on nikad ne primeti da je nema...

   Da mu ono što je ostalo posle nje bude jednako milo... I dragoceno... I nežno...

   Plavo kao Azur. I taj lepi kamen na ogrlici... 

       Ja sam Avet... To znaš.

       Progonim. Ne stajem. Ne umaram se. Ne spavam. Budim. Plašim. Zadirkujem. Zovem. Prizivam. Kradem misli, sažvaćem ih i pljunem. Hodam. Prilazim. Uđem. Prevarim te da me nema. Banem. Umorim te. Pokvarim. Rastužim. Šapnem ti nešto. Mučim te. Nasmejem. Privučem. Zovem. Prikradem ti se. Nestanem, pa me tražiš. Uhvatim te. Mirišem. Dodirnem. Pokvasim te. Sapletem te. Uspavam. Nedostajem ti. Postanem Ti. Ukradem. Poklonim. Podsećam te. Osamim te. Zaustavim. Prenem te. Strpljivo ti sedim u snu. Istrčim pred tebe. Zavedem. Opijem te. Ne dođem. Patim te. Postidim te. Sakrijem te. Ugrejem te. Ostavim. Pa se vratim.

     Svuda sam. Potpuno razdeljena. 

     Uz mene rasparčanu živećeš lako...

    Kako li ćeš sa samim sobom? 

   Pomagala sam Preveru da kupi espadrile onog kišnog dana... Pokazao mi je oblak u obliku kestena... Sa Sokratom Rugalicom rešavala zagonetke... Sa Antićem ljubavisala... Objasnila mu kako se inati. On me zauzvrat čekao u svakom životu...Vešto sakrila aferu sa Selindžerom... Arundati sam optužila da je lažljivica... Beri mi šaputao neke bezobrazluke promuklim glasom. Ja ih prepričala Šekspiru... Nagovorila sve Pikasove ljubavnice da mi veruju... Učila Šantića da pliva... Saramago mi priznao da mu ja diktiram... Onog Rusa očarala i otišla... Ni za ime ga nisam pitala... Kanaletu docrtavala po jedan purpurni brod... Ameliju optužila da je nemaštovita, a Džubrana da je detinjast... Oni mi, naivno poverovali i rastužili se... Kad su shvatili da sam lagala, ja sam već putovala da se sretnem sa Kamijem. Grickali smo semenke i danima ogovarali Eliota. Kihot me uvek razumeo, naročito potrebu da sam nevidljiva... Elvisu pokazala kako da mi namigne... Sa Andrićem se smejala do Nevažnog... Vinsentu subotom donosila čist jastuk... Holdena proglasila herojem... Još jednom Rusu dopustila da bude opčinjen... Nagovorila ga da napustimo Avgustina... Andersena sretala, okretala glavu od njega i otvoreno prezirala njegovu Realnost... Gledao je kako jedem jabuke sa Platonom... Amadeus je za mene sakrivao po jedan rasejani ton... Matis me slikao kakva nisam bila, samo da me zabavi... 

  Od svih sam krala, uveravajući ih da dajem... Slatkorečivo se opraštala... I nestrpljivo odlazila... 

  Dok nisam zaćutala. Zbog samo jedne rečenice iz Pesmarice...  

  Pred kojom se Umetnost postidela. 

  Zbog koje je Otac Kockar samo još jedna Romantična Činjenica...

  I koja zaustavlja sat na 8 45...

  Samo Retko može da ispuni želju. Jorgovan sa pet latica... Davno je Dete to naučilo. Tom Retkom Cvetu šaputalo svoju želju, grejalo ga dahom i kriomice ga stavljalo u košuljicu. Jer Život ne voli želje... Bolje ih je kriti od njega. I to je Dete davno naučilo...

  Puna mu njedra mirisa Retkog Cveta Sa Pet Latica... Puna mu njedra želja...

  Kada odraste, dete blagoslove Zaboravom. Nestane zauvek verovanje u Retkosti.

  Mislim na tu tužnu bajku.

  Dunem kratko u Retki Cvet i sakrijem ga od Neostvarivosti...

  Pomislim samo jednu želju.

  Da mi ga ti uzmeš iz bluze i staviš u svoja njedra.

   Jakov je rođen kao Pajac. Ulagujući mu se zbog te svoje surovosti, Usud mu dade Dar- da verujući zavarava... Tako Jakov putuje svetom i glumi. Ljudi se dive njegovom stasu...

  U Prvom potpuno Ličnom ratu, izgubio je oko. Moleći za oproštaj zbog te surovosti, Usud mu dade nov Dar- da glasom sve ostale učini nemim... U pozorišnoj trupi drugih Ranjenika, Pajac je uvek glavni glumac...

  U Drugom potpuno Ličnom ratu, Jakov ostaje bez Unutrašnjosti sebe. Postade obično telo. Usud ga napusti i ode da se ulaguje drugim pajacima... Oni mu dragoceni darovi, ipak, ostadoše u džepu... 

   "Pristigli su glumci, Care!"

   Predstava počinje.

  Pred njegovom Lepotom, publika ćuti. Car veruje da je Pajac veći i od njega samog...

  "Ja sam samo bedni mali car. Ovo preda mnom je Veličanstvo!"

  Ovacije na kraju predstave traju dugo i Jakov se smeška...

  Onda pred tobom skine varljivi kostim i ostane go u svojoj Nakaznosti.

  Pusti te da staviš ruku u njega i opipaš Prazno.

 Posle toga, Jakov Pajac gleda te kako odlaziš i mrvi one Darove Usuda u džepu...