Svi pisci pocinju ovako...

   Živi u Tvrđavi koju je golim rukama, sama, sagradila. Godinama, pažljivo, spuštala je kamen na kamen, strpljivo ih slažući da nema pukotina... Napolju su ostali Mrtvi. Napolju je ostao i San o Trenu Mira. I njeno Ime... U Tvrđavi živi Niko!

  Pred ulazom stoji Straža. Zaluta poneka Skitnica, tražeći sklonište na kratko... Zaluta poneki Junak, kušajući svoje junaštvo... Naiđe i Mudrac Znatiželjnik, tražeći tajni ulaz u Tvrđavu... Naiđu Putnici, naiđu Sagovornici, naiđu Lakrdijaši, naiđu Vojske... Priđu Tvrđavi. I nestanu. Stražari spreme gozbu...

  Unutra je Ona, koja je Niko... Sama i umorna. Kosa joj duga. Lice joj prljavo. Spava. Ako boli Spolja, manje ce boleti Iznutra, pomisli, budi se, seče sopstveno meso i hrani Dvoglave Pse koji joj leže na stopalima...

  Onda Joj dođe Svetac. Pred njim se Straža pokloni, a Psi zacvile...

  Ljubi Joj stopala... Vida Joj rane vrhovima prstiju... Kupa je... U uši Joj stavlja sjajne minđuše. Pa je lepa... Skoro kao i Svetac što je.

  Ko si ti, pita ga. Šta si od svega što je ostalo van Tvrđave? Jesi li ti Mrtvi? Jesi li moj San o Trenu Mira? Jesi li moje Ime? Jesi li Ja? Šta si od svega što za mene više ne postoji?

  Šta radiš u mojim Zidinama? Nije tebi mesto ovde. Među mojom Stražom i mojim Dvoglavim Psima...

  Svetac ćuti. I ode.

  Sada ga čeka, da se pokloni pred njim. Zacvili... I da ona njemu poljubi stopala.

  A Svetac sedi na kamenu, gleda u sjaj onih Minđuša od kog svetli čitava Tvrđava, čita ovo i plače...

     Da je vatra dole.... Živo blato u kom ću se udaviti... Da su virovi... Vrtlozi... Da je Bolest... Da je Neznanje... Da je Večiti Nespokoj... Da su nemani... Čeljusti... Da je krv...Tamna i ružna. Da je otrov dole... Da je Patnja... Da me čekaju oštrice noževa... Mačevi... Da je Zlo samo... Da je naricanje... Zla sudbina... Urokljive oči... Da su kletve dole... Beskrajna Tama... Prljavština... Nesanica...  Da Đavo piruje... Da mi se ceri, pijano i ludo.... Da je Glad... Da je Žeđ... Da je ludilo... Da je Večni Život bez tebe... Da je bezglasje... Da je bezvučje... Da je Buka... Bezumlje da je... Da Had lično ustaje sa trona, kreće mi u susret i ruke širi...Da su one suze... Da je onaj Vrisak... Da su svi oni Vrisci zajedno... Onaj Bol... I ovaj Bol... I tvoj i moj... Da je Besmisao dole... Da je Nepostojanje, gore od ovog... Da je Neimaština, gora od ove... Laži, najruznije... Prezir, veći od tvog... Gađenje da je... Smrad... Da je duboko... Da je Strah tamo... Da su okovi... Da su Krugovi Pakla... I da me deo ostane u svakom krugu... Da mi Prokletstvo miluje glavu... A mitske ptice grabljivice čelicnih krila sleću na stomak... Da Je Košmar tamo... Da su demoni... I Prošlost da je tamo... Ružna i raspomamljena. Da je Ništavilo... Da su nakaze... Da je i on tamo. Minut U Kom Te Nema...

  Opet bih otišla u taj ponor... Da ti i odande iznesem ružu. I stavim pod noge da je zgaziš.

   Jednom sam te slučajno srela. Da te naučim da ne verujes u slučajnosti. Kada si se okrenuo da pođes, ljutito sam stala na ruke. Da pridržim Zemlju i da te impresioniram. I ostala tako... Gledajući u tebe naglavce. Lice mi je crvenelo od krvi, dlanovi me boleli od napora, a ja sam ti glasno pričala o nekoj sili u Zemlji, koju mogu lako da nagovorim da radi sta ja hoću i od koje je jedino jača sila moje ljubavi prema tebi. Neke laži... I  neke besmislice jos šaputala... I neke molitve. Da mi daju snage da ostanem tako, da me gledaš, da budes pomalo zabrinut... Da ne odeš... Da i ti staneš na ruke...

  Ja sam znala da mozeš. Ti nisi...

  Od kada te nema, hodam na rukama. Ne zastajem nikada. Krvlju sa dlanova ispisujem tvoje ime preko cele Zemlje. Koju držim. Samo da tebe impresioniram...

   Noću me, kad se umori od bdenja, budi! Nasilno mi otvara oči i ne da da ponovo zaspim... Čudan neki San! Više voli da me proganja na javi... Danju! Dok sam budna...

   Sa zmijama se ne živi, rekla sam ti to. Od njih se beži daleko. Ako nisi Hrabri Lav. Tada im se suprotstavljaš. On se zmija ne boji. Njihov otrov ne može mu ništa. Ili o njemu ništa i ne zna. Pa je u tome njegova snaga.

  Ako Hrabri Lav dođe da te vodi, ne šalji zmije na njega. Uzjaši ga i ćuti. Lezi mu na leđa i sakrij se. Ti to već dobro i radiš. Kad stane, stavi mu glavu u krilo i pomazi mu grivu kojom će te pokriti. Pusti neka ti veliki Hrabri Lav poliže ruku. Kukavičku...

  Zaspi. Mirno. Jer ti zmije nece prići. Misliće da je snaga Hrabrog Lava i tvoja snaga. Hrabri Lav će ćutati i pustiti ih da u to veruju. Jer te voli. Beskrajno!

  Hrabri Lav će travu pod tobom namestiti u udoban ležaj, protrešće grivu da u njoj nema peska, pre nego te pokrije i pre nego zaspiš. Umoran od sopstvenog straha.

  I tek kad usniš duboko, Hrabri Lav će izvaditi svoje srce iz tela, sastaviti njegove pokidane komade, da se ništa ne primećuje, okrenuti se na drugu stranu. I zaplakati.

  Jer nema leka za tvoju bolest od zmijskog otrova. Duboko je.

  I ti ćes uvek pobeci od njega zmijama u leglo.

  A tvoj lični Hrabri Lav će doći po tebe...

  Valjda će ga izranjavano srce poslužiti još malo.