Svi pisci pocinju ovako...

   Jednom sam te slučajno srela. Da te naučim da ne verujes u slučajnosti. Kada si se okrenuo da pođes, ljutito sam stala na ruke. Da pridržim Zemlju i da te impresioniram. I ostala tako... Gledajući u tebe naglavce. Lice mi je crvenelo od krvi, dlanovi me boleli od napora, a ja sam ti glasno pričala o nekoj sili u Zemlji, koju mogu lako da nagovorim da radi sta ja hoću i od koje je jedino jača sila moje ljubavi prema tebi. Neke laži... I  neke besmislice jos šaputala... I neke molitve. Da mi daju snage da ostanem tako, da me gledaš, da budes pomalo zabrinut... Da ne odeš... Da i ti staneš na ruke...

  Ja sam znala da mozeš. Ti nisi...

  Od kada te nema, hodam na rukama. Ne zastajem nikada. Krvlju sa dlanova ispisujem tvoje ime preko cele Zemlje. Koju držim. Samo da tebe impresioniram...