o Neoprostivom...
Ja sam Vojskovođa... I to znaš.
Ratove objavljujem sebi. Suludo hrabra, uvek jurišam na čelu same sebe u jurišu na samu sebe. Neprijatelja dobro poznajem. Moje su taktike nepogrešive... Bitke traju dugo, nekad i godinama. Vojnici u meni stare i vojske se u meni smenjuju... Napadam na njih svojim Mačem...
Bivam ranjavana. Dobro poznajem Izlečenje...
Bivam ubijena. Ispalim plotune za sebe, trupe u meni spuste pogled ka zemlji, Vojskovođa sklopi oči... Poznajem i Vaskrsenja. Na istom Bojnom Polju u meni...
Dok stajem na noge, već čekam sebe, da zadam sebi udarac i da se odbranim od njega...
Odličja za Hrabrost gubim u Borbi... Ostaju u blatu i gaze ih moje armije...
Svaki vojnik u meni zaveštao mi je Srce.
Svaki se pred mojim Šatorom duboko nakloni...
Nijedan ne naslućuje.
Da je Vojskovođa poražen pred običnom Izdajicom...
Da se predao.
I da od svoje jastučnice svake noći šije belu zastavu!
Najteže je pobediti sebe - ja sam sebi najljući neprijatelj i najodaniji prijatelj.
Autor Nebojaa — 19 Jun 2008, 14:12
Ja samo navijam da se sretnu dve vojske, a to se nekada i dogodi. Vojnici jedne vojske sasvim dobro razumu vojnike druge i padaju odore i oklopi samotni, i gle, svud cveta cveće večnosti i neki novi likovi se formiraju, vojske - nestaju... Ovo je priča iz ljušture Zemaljske, napuštaj je što pre! Neka ti putokaz bude laloški svetionik u žitima, mojim srcem sazidan....
Autor Baladašević — 18 Jun 2008, 14:26
Zagolicao me ledeni vetar samoce. Divno napisano.
Autor phedredelaunay — 18 Jun 2008, 13:04
Ostadoh bez riječi. Izvanredno
Autor donna — 18 Jun 2008, 12:10
Pa to boli............
Autor neznanac — 18 Jun 2008, 11:59
neponovljivo! jedino što mogu reći da ne pokvarim sklad.
Prijatno!*
Autor domacica — 18 Jun 2008, 11:11