Azurno Plavo
Prijatelj otvori vrata... Nasmeši se...Kaže da je ne poznaje i oko vrata joj stavi ogrlicu. Na ogrlici kamen težak kao Noć Poniženog... Kako da mu kaže da je ubila? Onu kojoj je ogrlica bila namenjena... Kako da mu kaže da je ne dočekuje? Da se svuda izgubila i da je na puno mesta, kao i svi Neživi...
Stoji pred njim, a u istom trenu sedi sklupčana u nekoj Krojačkoj Radionici u onoj Nedovršenoj Haljini...
Žvaću karamele, a ona mu u nekoj Tajnoj Antikvarnici kupuje knjigu...
Sluša šta čita, a već je u prvom redu njegovog Ostvarenog Sna...
Trenutak joj se uplete u kosu... Nalik mnogima...Davnim, dok je još živela...
Ubistvo prećuti. Volela bi da on nikad ne primeti da je nema...
Da mu ono što je ostalo posle nje bude jednako milo... I dragoceno... I nežno...
Plavo kao Azur. I taj lepi kamen na ogrlici...
