Svi pisci pocinju ovako...

            Postoji Prvi Put.

            Da se zakuneš. Da slažeš. Da ostaviš. Da prevariš. Da zaboraviš. Da likuješ. Da obmaneš. Da izneveriš. Da prodaš. Da opsuješ. Da ne voliš. Prvi put da izdaš. Da odaš. Prvi put da zgaziš. Da razbiješ. Da ćutiš. Prvi put da ne gledaš u oči. Da pobegneš. Da se sakriješ.

         Prvi put da se ne suočiš. Prvi put da odustaneš. Da se predaš. I da nekog predaš. Postoji prvi put da uništiš. Da srušiš. I srušeno spališ... I spaljeno raspeš... I rasuto preboliš... Postoji taj prvi put kad nestaneš. Kad odabereš Lakše. Kad zamrziš Teže. Prvi put kad uzmeš Gore. A od Dobrog načiniš Najgore.

        Ima taj Prvi Put za sve.

       I da se otvori Skriveni Džep. I da se raspe sadržaj te Tajne Pandorine Kutijce...

      I da ti stigne pismo. I mala Ikona u njemu. I slika. I Svadbeni Ples...

      Postoji prvi put kad otvaraš pismo. I kad otvaraš Prozor. I prislanjaš sliku čelu. I praviš joj novo Sklonište.

      Postoji Prvi Put za sve.

      Da nemaš mira.

     Da hodaš noću. Da mi prođeš kraj kuće.

     Prvi Put da vidiš Mrak.

     I shvatiš, umoran od Dugog Hoda, da Postoji Prvi Put i za mene.

    Kad spavam bez Snova O Tebi!

         Samo je više nikada ne traži! Ta Kolekcionarka Geografskih Karata odlutala je na one Peščane Dine... Kojima ti je pretila... Sa kojih te ostavlja svakog minuta sve više... Sa kojih gleda Rusiju... I na kojima sa svake Mape briše ono malo Selo... I onu sobu, naročito... 

   Gde ti se prodala bez cenjkanja. Za nisku Jeftinih Bisera... Gde su je neke Mostarske Kiše uznemiravale, pa ti se sakrivala pod pazuhom... Gde ti je još pre dolaska spremala poklone od Čipke i Belila... Gde je Gladna i Žedna to poznanstvo Brakom nazvala... Gde je u snu čula Sevdalinku... Gde je malo gatala, ženski sujeverno... 

   Na Mape, umesto Sela (i one sobe, naročito), stavlja Ogledalo... Ako ikada potraži Putokaz do tamo... Ako ponovo pomisliš da je venčaš... Ako te čuje da jecaš... Ako pođe nazad...

  Da umesto Sreće vidi sebe... Sada!

  Da ti, ako joj priđeš, baci u lice sve Geografske Karte,sve Jeftine Bisere, sve Prepričane Kiše, sve Odbačene Čipke... Sve Jednom Odsanjane Sevdalinke! Da bude veća od Rusije pred sobom!

  I da ti više nikada ne oprosti...

  Isto onako... Ženski sujeverno.

          Ja sam Vojskovođa... I to znaš.

          Ratove objavljujem sebi. Suludo hrabra, uvek jurišam na čelu same sebe u jurišu na samu sebe. Neprijatelja dobro poznajem. Moje su taktike nepogrešive... Bitke traju dugo, nekad i godinama. Vojnici u meni stare i vojske se u meni smenjuju... Napadam na njih svojim Mačem...

        Bivam ranjavana. Dobro poznajem Izlečenje...

       Bivam ubijena. Ispalim plotune za sebe, trupe u meni spuste pogled ka zemlji, Vojskovođa sklopi oči... Poznajem i Vaskrsenja. Na istom Bojnom Polju u meni...  

      Dok stajem na noge, već čekam sebe, da zadam sebi udarac i da se odbranim od njega...  

      Odličja za Hrabrost gubim u Borbi... Ostaju u blatu i gaze ih moje armije...

      Svaki vojnik u meni zaveštao mi je Srce.

      Svaki se pred mojim Šatorom duboko nakloni...

      Nijedan ne naslućuje.

      Da je Vojskovođa poražen pred običnom Izdajicom...

      Da se predao.

      I da od svoje jastučnice svake noći šije belu zastavu!  

     Prijatelj otvori vrata... Nasmeši se...Kaže da je ne poznaje i oko vrata joj stavi ogrlicu. Na ogrlici kamen težak kao Noć Poniženog... Kako da mu kaže da je ubila? Onu kojoj je ogrlica bila namenjena... Kako da mu kaže da je ne dočekuje? Da se svuda izgubila i da je na puno mesta, kao i svi Neživi...

   Stoji pred njim, a u istom trenu sedi sklupčana u nekoj Krojačkoj Radionici u onoj Nedovršenoj Haljini...

   Žvaću karamele, a ona mu u nekoj Tajnoj Antikvarnici kupuje knjigu...

   Sluša šta čita, a već je u prvom redu njegovog Ostvarenog Sna...

   Trenutak joj se uplete u kosu... Nalik mnogima...Davnim, dok je još živela...

   Ubistvo prećuti. Volela bi da on nikad ne primeti da je nema...

   Da mu ono što je ostalo posle nje bude jednako milo... I dragoceno... I nežno...

   Plavo kao Azur. I taj lepi kamen na ogrlici... 

       Ja sam Avet... To znaš.

       Progonim. Ne stajem. Ne umaram se. Ne spavam. Budim. Plašim. Zadirkujem. Zovem. Prizivam. Kradem misli, sažvaćem ih i pljunem. Hodam. Prilazim. Uđem. Prevarim te da me nema. Banem. Umorim te. Pokvarim. Rastužim. Šapnem ti nešto. Mučim te. Nasmejem. Privučem. Zovem. Prikradem ti se. Nestanem, pa me tražiš. Uhvatim te. Mirišem. Dodirnem. Pokvasim te. Sapletem te. Uspavam. Nedostajem ti. Postanem Ti. Ukradem. Poklonim. Podsećam te. Osamim te. Zaustavim. Prenem te. Strpljivo ti sedim u snu. Istrčim pred tebe. Zavedem. Opijem te. Ne dođem. Patim te. Postidim te. Sakrijem te. Ugrejem te. Ostavim. Pa se vratim.

     Svuda sam. Potpuno razdeljena. 

     Uz mene rasparčanu živećeš lako...

    Kako li ćeš sa samim sobom? 

   Pomagala sam Preveru da kupi espadrile onog kišnog dana... Pokazao mi je oblak u obliku kestena... Sa Sokratom Rugalicom rešavala zagonetke... Sa Antićem ljubavisala... Objasnila mu kako se inati. On me zauzvrat čekao u svakom životu...Vešto sakrila aferu sa Selindžerom... Arundati sam optužila da je lažljivica... Beri mi šaputao neke bezobrazluke promuklim glasom. Ja ih prepričala Šekspiru... Nagovorila sve Pikasove ljubavnice da mi veruju... Učila Šantića da pliva... Saramago mi priznao da mu ja diktiram... Onog Rusa očarala i otišla... Ni za ime ga nisam pitala... Kanaletu docrtavala po jedan purpurni brod... Ameliju optužila da je nemaštovita, a Džubrana da je detinjast... Oni mi, naivno poverovali i rastužili se... Kad su shvatili da sam lagala, ja sam već putovala da se sretnem sa Kamijem. Grickali smo semenke i danima ogovarali Eliota. Kihot me uvek razumeo, naročito potrebu da sam nevidljiva... Elvisu pokazala kako da mi namigne... Sa Andrićem se smejala do Nevažnog... Vinsentu subotom donosila čist jastuk... Holdena proglasila herojem... Još jednom Rusu dopustila da bude opčinjen... Nagovorila ga da napustimo Avgustina... Andersena sretala, okretala glavu od njega i otvoreno prezirala njegovu Realnost... Gledao je kako jedem jabuke sa Platonom... Amadeus je za mene sakrivao po jedan rasejani ton... Matis me slikao kakva nisam bila, samo da me zabavi... 

  Od svih sam krala, uveravajući ih da dajem... Slatkorečivo se opraštala... I nestrpljivo odlazila... 

  Dok nisam zaćutala. Zbog samo jedne rečenice iz Pesmarice...  

  Pred kojom se Umetnost postidela. 

  Zbog koje je Otac Kockar samo još jedna Romantična Činjenica...

  I koja zaustavlja sat na 8 45...

  Samo Retko može da ispuni želju. Jorgovan sa pet latica... Davno je Dete to naučilo. Tom Retkom Cvetu šaputalo svoju želju, grejalo ga dahom i kriomice ga stavljalo u košuljicu. Jer Život ne voli želje... Bolje ih je kriti od njega. I to je Dete davno naučilo...

  Puna mu njedra mirisa Retkog Cveta Sa Pet Latica... Puna mu njedra želja...

  Kada odraste, dete blagoslove Zaboravom. Nestane zauvek verovanje u Retkosti.

  Mislim na tu tužnu bajku.

  Dunem kratko u Retki Cvet i sakrijem ga od Neostvarivosti...

  Pomislim samo jednu želju.

  Da mi ga ti uzmeš iz bluze i staviš u svoja njedra.