Svi pisci pocinju ovako...

   Jakov je rođen kao Pajac. Ulagujući mu se zbog te svoje surovosti, Usud mu dade Dar- da verujući zavarava... Tako Jakov putuje svetom i glumi. Ljudi se dive njegovom stasu...

  U Prvom potpuno Ličnom ratu, izgubio je oko. Moleći za oproštaj zbog te surovosti, Usud mu dade nov Dar- da glasom sve ostale učini nemim... U pozorišnoj trupi drugih Ranjenika, Pajac je uvek glavni glumac...

  U Drugom potpuno Ličnom ratu, Jakov ostaje bez Unutrašnjosti sebe. Postade obično telo. Usud ga napusti i ode da se ulaguje drugim pajacima... Oni mu dragoceni darovi, ipak, ostadoše u džepu... 

   "Pristigli su glumci, Care!"

   Predstava počinje.

  Pred njegovom Lepotom, publika ćuti. Car veruje da je Pajac veći i od njega samog...

  "Ja sam samo bedni mali car. Ovo preda mnom je Veličanstvo!"

  Ovacije na kraju predstave traju dugo i Jakov se smeška...

  Onda pred tobom skine varljivi kostim i ostane go u svojoj Nakaznosti.

  Pusti te da staviš ruku u njega i opipaš Prazno.

 Posle toga, Jakov Pajac gleda te kako odlaziš i mrvi one Darove Usuda u džepu...

   Živi u Tvrđavi koju je golim rukama, sama, sagradila. Godinama, pažljivo, spuštala je kamen na kamen, strpljivo ih slažući da nema pukotina... Napolju su ostali Mrtvi. Napolju je ostao i San o Trenu Mira. I njeno Ime... U Tvrđavi živi Niko!

  Pred ulazom stoji Straža. Zaluta poneka Skitnica, tražeći sklonište na kratko... Zaluta poneki Junak, kušajući svoje junaštvo... Naiđe i Mudrac Znatiželjnik, tražeći tajni ulaz u Tvrđavu... Naiđu Putnici, naiđu Sagovornici, naiđu Lakrdijaši, naiđu Vojske... Priđu Tvrđavi. I nestanu. Stražari spreme gozbu...

  Unutra je Ona, koja je Niko... Sama i umorna. Kosa joj duga. Lice joj prljavo. Spava. Ako boli Spolja, manje ce boleti Iznutra, pomisli, budi se, seče sopstveno meso i hrani Dvoglave Pse koji joj leže na stopalima...

  Onda Joj dođe Svetac. Pred njim se Straža pokloni, a Psi zacvile...

  Ljubi Joj stopala... Vida Joj rane vrhovima prstiju... Kupa je... U uši Joj stavlja sjajne minđuše. Pa je lepa... Skoro kao i Svetac što je.

  Ko si ti, pita ga. Šta si od svega što je ostalo van Tvrđave? Jesi li ti Mrtvi? Jesi li moj San o Trenu Mira? Jesi li moje Ime? Jesi li Ja? Šta si od svega što za mene više ne postoji?

  Šta radiš u mojim Zidinama? Nije tebi mesto ovde. Među mojom Stražom i mojim Dvoglavim Psima...

  Svetac ćuti. I ode.

  Sada ga čeka, da se pokloni pred njim. Zacvili... I da ona njemu poljubi stopala.

  A Svetac sedi na kamenu, gleda u sjaj onih Minđuša od kog svetli čitava Tvrđava, čita ovo i plače...

     Da je vatra dole.... Živo blato u kom ću se udaviti... Da su virovi... Vrtlozi... Da je Bolest... Da je Neznanje... Da je Večiti Nespokoj... Da su nemani... Čeljusti... Da je krv...Tamna i ružna. Da je otrov dole... Da je Patnja... Da me čekaju oštrice noževa... Mačevi... Da je Zlo samo... Da je naricanje... Zla sudbina... Urokljive oči... Da su kletve dole... Beskrajna Tama... Prljavština... Nesanica...  Da Đavo piruje... Da mi se ceri, pijano i ludo.... Da je Glad... Da je Žeđ... Da je ludilo... Da je Večni Život bez tebe... Da je bezglasje... Da je bezvučje... Da je Buka... Bezumlje da je... Da Had lično ustaje sa trona, kreće mi u susret i ruke širi...Da su one suze... Da je onaj Vrisak... Da su svi oni Vrisci zajedno... Onaj Bol... I ovaj Bol... I tvoj i moj... Da je Besmisao dole... Da je Nepostojanje, gore od ovog... Da je Neimaština, gora od ove... Laži, najruznije... Prezir, veći od tvog... Gađenje da je... Smrad... Da je duboko... Da je Strah tamo... Da su okovi... Da su Krugovi Pakla... I da me deo ostane u svakom krugu... Da mi Prokletstvo miluje glavu... A mitske ptice grabljivice čelicnih krila sleću na stomak... Da Je Košmar tamo... Da su demoni... I Prošlost da je tamo... Ružna i raspomamljena. Da je Ništavilo... Da su nakaze... Da je i on tamo. Minut U Kom Te Nema...

  Opet bih otišla u taj ponor... Da ti i odande iznesem ružu. I stavim pod noge da je zgaziš.

   Jednom sam te slučajno srela. Da te naučim da ne verujes u slučajnosti. Kada si se okrenuo da pođes, ljutito sam stala na ruke. Da pridržim Zemlju i da te impresioniram. I ostala tako... Gledajući u tebe naglavce. Lice mi je crvenelo od krvi, dlanovi me boleli od napora, a ja sam ti glasno pričala o nekoj sili u Zemlji, koju mogu lako da nagovorim da radi sta ja hoću i od koje je jedino jača sila moje ljubavi prema tebi. Neke laži... I  neke besmislice jos šaputala... I neke molitve. Da mi daju snage da ostanem tako, da me gledaš, da budes pomalo zabrinut... Da ne odeš... Da i ti staneš na ruke...

  Ja sam znala da mozeš. Ti nisi...

  Od kada te nema, hodam na rukama. Ne zastajem nikada. Krvlju sa dlanova ispisujem tvoje ime preko cele Zemlje. Koju držim. Samo da tebe impresioniram...

   Noću me, kad se umori od bdenja, budi! Nasilno mi otvara oči i ne da da ponovo zaspim... Čudan neki San! Više voli da me proganja na javi... Danju! Dok sam budna...