Slučajnost, zar ne?
Od Ugla gde smo se dočekivali, oboje žureći i dolazeći pre Zakazanog Trena, do onog Arhipelaga, razdaljina je nemerljiva.
U taj Sneg, pod onaj Led... Tamo gde je i Gospod ostao nenahranjen. Gde se Njegovo Blagosiljanje nije začulo... Pod onu golemu Santu... Mećavi koja propoveda... Kojoj se ispoveda. Tim predelima... Iz sopstvenih šaka... Prineću svoju žrtvu!
Poslednju Misao O Tebi!
Da mi se ta Zima, ti snežni Odroni i to Bezsvanuće smiluju...
Da nestane svaki Ugao koji liči na onaj...
I da ti više ne potrčim...
I da ti više ne mahnem!
Iz te Hladnoće vratiću se praznog naručja.
Peške...
Plačući!
4 Komentari |
0 Trekbekovi
eh kad bi srce htjelo da sluša
Autor donna — 22 Avg 2008, 18:11
Sa malo reci izreceno toliko toga.Sjajno!
Autor casper — 20 Avg 2008, 16:23
Marinans, moćno pišeš, jesam li ti ti već rekla?
Autor sanjarenja56 — 20 Avg 2008, 16:19
@Marinans: Ovo je nekako tuzno... Narocito ovaj poslednji deo:
"Iz te Hladnoće vratiću se praznog naručja.
Peške...
Plačući!
I da znas, ako je napolju hladno, a ti places, tvoje suze se mogu zamrznuti!
Autor andrijana — 20 Avg 2008, 12:20