Svi pisci pocinju ovako...

           Od Ugla gde smo se dočekivali, oboje žureći i dolazeći pre Zakazanog Trena, do onog Arhipelaga, razdaljina je nemerljiva.

           U taj Sneg, pod onaj Led... Tamo gde je i Gospod ostao nenahranjen. Gde se Njegovo Blagosiljanje nije začulo... Pod onu golemu Santu... Mećavi koja propoveda... Kojoj se ispoveda. Tim predelima... Iz sopstvenih šaka... Prineću svoju žrtvu!

          Poslednju Misao O Tebi!

          Da mi se ta Zima, ti snežni Odroni i to Bezsvanuće smiluju...

          Da nestane svaki Ugao koji liči na onaj...

          I da ti više ne potrčim...

          I da ti više ne mahnem! 

          Iz te Hladnoće vratiću se praznog naručja.

          Peške...

          Plačući!