Svi pisci pocinju ovako...

          Šaljem ti beznačajne informacije... O morskom leptiru iz male radnje, kog smo, rizikujući Sve Na Svetu, skupa uhvatili. A Krila mu i dalje lepršaju i svi mu se dive dok ga nosim na Reveru...

          Prevodim stilske figure i smišljam nove za tebe. Čekam tvoje Odobrenje... Da opet malo prošetam onom Pijacom... Da mi opet kupiš naramak Svile... I progovoriš!

         Uvežbavam osmeh po ugledu na Onaj Jedan... Znaš ti već koji.

         Zamišljam narandžaste zavese i Priručnik Iz Tvog Jezika koji prelistavam...

         Zaustavljam kadar Meseca nad Kupolom...

         Postavljam sto. Jedna Posveta pred svima...

         Nada...

         Da su u Najstarijem Gradu tvoji dani šareni poput Onog Leptira...

         Znaš ti već kog!

           Od Ugla gde smo se dočekivali, oboje žureći i dolazeći pre Zakazanog Trena, do onog Arhipelaga, razdaljina je nemerljiva.

           U taj Sneg, pod onaj Led... Tamo gde je i Gospod ostao nenahranjen. Gde se Njegovo Blagosiljanje nije začulo... Pod onu golemu Santu... Mećavi koja propoveda... Kojoj se ispoveda. Tim predelima... Iz sopstvenih šaka... Prineću svoju žrtvu!

          Poslednju Misao O Tebi!

          Da mi se ta Zima, ti snežni Odroni i to Bezsvanuće smiluju...

          Da nestane svaki Ugao koji liči na onaj...

          I da ti više ne potrčim...

          I da ti više ne mahnem! 

          Iz te Hladnoće vratiću se praznog naručja.

          Peške...

          Plačući! 

           Da si me samo...

          U toj kafani na lošem glasu, punoj Tugovanki i dima, zaboravljenoj i oronuloj, da si me samo...

          Mada je ta Džez Banda bila umorna. Bolesna. Zaspala... I te note nisu bile melodija...Neuspešne improvizacije. Disharmonija. Da, sećam se! Ali da si se samo usudio...

         Zašto ne reći- i moja je haljina bila loša. Pozajmljena. A one sandale Potrošene od Traganja! Od Obilazaka. Od Odbačenosti... Pa, ipak- trebalo je...

        Kad smo već ušli u tu Krčmu...

        Kad smo već čuli tu Muziku...

        I stajali pred tim Orkestrom...

       Kad nas već niko nije pozvao u društvo, niti nazdravio za naš Srećni Slučaj...

       Kad sam već podigla glavu visoko i kad sam već samo u tebe gledala...

       Da si me samo poveo...

       Zalepršao bi Til na porubu....

       I bio bi to najlepši Ples!

       U toj Kafani Neprihvaćenih...

      Gde smo, Postiđeni, stajali na Podijumu!

          Pojedeš li tuđu Tajnu, otrovaćeš se. Kopnićeš i zaboravljati da dišeš. Sve sem te Gadosti u tebi, postaće Trivijalnost.

         Srastaćeš sa tom Anatemom...

         Izgovoriš li je, Tajna će postati Krik!

         I dugo će... Dugo... Cičati za tobom da je ponovo usrčeš u sebe.

         Ja sam se, kriknuvši, tvojoj narugala...

         Tajnama se ne hranim!

         Imam prefinjen ukus za Skriveno!