Svi pisci pocinju ovako...

              Heraklit je uporan... Piše mi stalno istu razglednicu... Iz nekog bircuza... Okolina Beča... Mada već odavno poštarima ne verujem... Muči me njihova promenljivost... I potkupljivost... Koju, slutim, Heraklit koristi da me podseća... "Volim Te! Saopštila je ptica feniks. Koja je sve što kaže mislila ozbiljno!" I ništa više... Sem slike stola u tom bircuzu... Gde, čujem, loče danima.

              Čeka, valjda, tu pticu... Nikad sa njim nisam bila načisto. Čeka li, ili ispraća...

             A mogli smo sasvim lepo da živimo... Da odašiljemo razglednice... Podmićujemo poštare... I dočekujemo, praveći vrata u pepelu....

            Samo da nije toliki šeret i samotnjak...

           "Dobro sam sad. Još uvek sve što kažem, mislim ozbiljno... I letim na čelu jata."- odgovorim i nasmešim se misleći na njega

            Ti o tome nikada ne pitaš. Heraklit ti nije blizak...

           A sobarice ga nikada ne citiraju.

   Zakazaću Ti sastanak na onom Raskršću... Da malo tamo stojimo... Da vidiš šta je Nedoumica... Šta je pogrešna Odluka... Šta je Nepoznata krivina... Tebi su, Sveznajućem, sa Trona, svi putevi pregledni i prostrani... Sad ćeš malo prošetati sa mnom!

    Odvešću Te do one Reke koja me je mamila... Kvasila nekim svojim mađijama... Dom mi u sebi pravila... I znala i nudila... Sama sam joj utekla! Tebe ni tada, Svevidećeg, nije bilo...

   Otići ćemo i da čuješ Lelek! Tri... Jedan za drugim... Pa da kažeš- ne bi li i Ti, Besmrtan, od njih preminuo...

    Malo ćemo igrati po mojim pravilima ovaj put....

   Malo ćeš gledati i što ne bi...

   I otići gde nikada nisi...

   Dođi kada Ti budem zakazala sastanak...

   Da se, Bože, Ti i ja izmirimo!

    Pričaću Jeleni o Snazi... Hoću, rešila sam! Pomenuću i Volju... Ako ostane reči, objasniću joj i ono za Prkos... U novčanik ću joj sakriti ime Skloništa, ne trebalo joj... Što da je štedim?! Neka sazna i o Sudarima Nesuđenih... O Lovu! O Toploti Lomače... Svrabu Poruge... Sve što znam, pripašće njoj...

    Biće Nevreme, sasvim sigurno! Pas'je Doba... Pustoš! Ali je uvek tako sa Suočenjima... Jednom se svi moramo usuditi... I zakoračiti... U Najvažniji Marš!  

   Neko nas mora odgurnuti... Poželeti Neodustajanje! I neko vreme ostati uz nas... Bude li morao da nas dočeka na ruke... Bude li pretežak taj Strojev Korak... Koji nam, oslabljenim,  život spašava!

   Tako ću i ja, nju, odanu, uputiti... Zadužila me je!

   Čim malo ojača, čim zavoli svoje puteve, radiću što i uvek...

   Ulaziti u najgušće magle i pipati...

   Tebe da nađem!