Svi pisci pocinju ovako...

           Neko drugi će se od tvog zdravlja razboleti... Neko će od tvoje pesme ridati... Od tvoje sreće tugovati....

          Biće ih još... Da ti nepismenost leče Poezijom... Da ti sva pričanja remete ćutanjem... Da ti ružno obuku u Nežnost... Toliko ih je koji će tvoje krstove ukrasiti draguljima... Ima ih još koji će te krstove od tebe uzimati i nositi sa svojima... A ni posrnuti od Težine neće.... Ima ih još koji će te dok padaš učiti da letiš... Koji će ti, dok žmuriš, pripovedati o Širinama... Koji će te ,dok se bojiš, zasmejavati... Svuda su oni koji će tebi približiti Horizont... Koji će ti dovesti Civilizacije tek da ti ispune dokolicu... I ima ih sigurno koji će sve Narode proterati iz tvojih odaja kada ti dosade... Toliko ih je da ti stid postide Slobodom... Da prošetaju sa tvojim neprijateljima... Uvere ih u tvoju Naivnost... I ostave ih očarane... I začarane tom Smelošću! Toliko ih je koji će marširati u tvoju čast... Tvoje gluposti predstaviti učenjačkim krugovima kao naučne doskočice... Tvoje neznanje prikazati kao skromnost...  A tvoje krađe kao zbunjenost...

        Tako ih je, misliš, mnogo...

        I ni u čemu ja nisam bila Jedina! 

               U tvom, Najgorem od Svih Mogućih Svetova, izazvaće te neko na megdan... Preko svih polja, pružićeš suparniku ruku. I sve će ti se tim Početkom vratiti...

              Kraljica koju si i tada video u Na Drugoj Strani... Sjajnu! Slavljenu! Obožavanu! Čuvanu!

             Koja je već posle prvog otvaranja, ostavila sve svoje podanike i sve svoje Vernosti! Svoje Raskoši zamenila! Za taj Dolazak pred tvoj tabor... Za ta prekršena pravila... Za tu Neustrašivost! 

           Kraljica, koju opljačkanu i izgrebanu sklanjaju sa te Table... Na koju, u tom Zbegu u kom si živeo ne misliš... Koju si ponizio običnim pionima!

           Polulud za njom, priznaćeš...

          Da je bez nje svaka partija Nečovečna... 

          I da si ih sve predao!

       Zaigraju se, pa oznojane i zadihane posedaju oko mene. Ćućore i došaptavaju se. Ostavljaju lozinke crtajući po pesku... Nerešive šifre... Portrete Neznanih... Pejzaže Neistraženog....

        Pišu Mene, moje Zaboravljeno, moje Preboljeno, Željeno! Opisuju moje Nepriznato, moje Odslušano, Neprećutano... Ispisuju Zadržano, Spakovano, Odposlato! Podsećaju na Pročitano, na Precrtano, na Onda Nerazumljivo... Dopisuju Staro pod Starije, Bačeno pod Sačuvano... Preživljeno moje beleže, Nedosanjano, Rastavljeno...

       Tražim te van njihovog Okruženja...

       Preko njihovih ramena...

      Rasejano pod sve Napisano potpišem svoje inicijale...

      Čekam da Muze odu...

      I žurim da Jednoj Bliskosti umesim krofne...

      Da usta punih Prizvatih Sitnica smišljamo svemu nadimke!