Svi pisci pocinju ovako...

         Imam i krov Tamo... Čuvarkuću pod olukom tvog lakta... I prozor, veći od Želje... Onaj izmaštani zid veselih boja, mada ga ne pominjem... 

        Terasa s pogledom na tebe... Beskrompomisno Blaženstvo... Stazica što je tebi  ukrašavam... Vrata što ih, nehoteći, otvaraš...

        Isprepleteni prsti...Skrojeni po meri...Ušećereni.

        Osmeh, dok ti još ne treba...

        Kažem da bih putovala... Ali bih i njega ponela...

        Iselivši se iz Setne Zamišljenosti, tamo sam se smestila...

        Da skupljena na njemu živim dok god mogu...

        Ti si salašima okružen...

       Za ovaj na sopstvenom ramenu do sada nisi ni znao!