Svi pisci pocinju ovako...

         Imam i krov Tamo... Čuvarkuću pod olukom tvog lakta... I prozor, veći od Želje... Onaj izmaštani zid veselih boja, mada ga ne pominjem... 

        Terasa s pogledom na tebe... Beskrompomisno Blaženstvo... Stazica što je tebi  ukrašavam... Vrata što ih, nehoteći, otvaraš...

        Isprepleteni prsti...Skrojeni po meri...Ušećereni.

        Osmeh, dok ti još ne treba...

        Kažem da bih putovala... Ali bih i njega ponela...

        Iselivši se iz Setne Zamišljenosti, tamo sam se smestila...

        Da skupljena na njemu živim dok god mogu...

        Ti si salašima okružen...

       Za ovaj na sopstvenom ramenu do sada nisi ni znao!

       Dok si me zasmejavao... Dok nam je iza leđa otpočinjala jedna sasvim intimna povijest... Dok je, za sebe, računala rastojanje među koracima... Intenzitet novog susreta...Dok se, potpuno nezainteresovana za nas, bavila zadihanošću i naježenošću...

      Dok si mi, Goloj, šaputao prezime... Dok smo, istrajni, slušali program Loše Radio Stanice... Dok sam pred belinom onog komadića dodira sklapala oči... Dok smo bili razgovorljivi... Dok si mi, u poverenju, prepričavao Iskustvo... Dok ništa nismo pričali...

      Dok je Blagost sve što liči na tebe...

      Dok mi neki dragi traže Priču o Otkrivanju...

      Dok mislim hoćeš li je pročitati....

      I koliko smem da kažem...

     Znam samo da će priča biti o Tebi...

     Kome ni prezime, onda, nisam dobro čula...

    Sve zbog te zadihanosti jedne sasvim intimne povijesti!