Svi pisci pocinju ovako...

          Prekriću i ja pod otvorenim koferima... Spakovaću sve Nepotrebnosti... Peglaću Zavežljaje... I uporediti kompase... Ako rešim da odem.

          Neću doći gde me očekuju. Iskrašću se sa Premijere, zaboravivši da aplaudiram. Potrčaću, kao da bih negde i zakasnila. Malo ću i ja sebe podsećati- istina je, uvek se može otići. Pogledaću i na sat, da sve bude uverljivije, kao da bih zaista negde zakasnila.

        Učiću i ja kako da čupam pelinov koren, čavrljajući o Egzistencijalizmu... Učiću kako da gledam pučinu, a ostanem ravnodušna... Da prljava, svetlucam od čistih misli... Da se pevušeći vazdignem i provirim kroz jedno okno...

        Savladaću sva ta praktična znanja- pakovanja, preterivanja,naglašavanja, kombinovanja, suprotstavljanja...

        Sve čekajući da otkrijem tajnu Najvećeg Zanata.

        Prekrajanja sopstvenog Usamljeničkog Neba...

        Koje me jednako obmota...

       Gde god da odem!

       Nisi baš Svetla Tačka.

      Više si Nepoznat Ukus.Više si retki beduinski dijalekat. Više si Pristanak. I više si Pripadanje. Prvi sneg. Lepota Sedefa kojom smirujem Divlja Plemena u sebi. Više si i ćilibar. I Medovača od koje rumenim. Više si Tepanje. I Lebdenje. Do nepostojanja. Više od ikakve svetlosti i ikakve tačke, ti si Prvi San. I svakodnevno Svečano Očekivanje. Više si Smislenost. I Strpljenje. Nisi Svetlo, ali jesi Nezaustavljivost. Kao što nisi ni Tačka, ali jesi svuda. Više si, sigurno, Zagledanost. I neotkriveno gramatičko pravilo. I Odstupanje od svih Određenosti. Više si, kako to da ti objasnim, neko Ušuškano Poznanstvo. Više si Esencija. Prva rečenica. I Lep Rukopis.

      Sve si to više nego ta Svetla Tačka.

      Lekcija koja se odmah nauči...

      I jedno "Ostani!"...

      Koje se jednom mora nekom izgovoriti!